Posted on 31.07.2011 by Ninoslav Pobedidijabetes.rs
Veoma sam ponosan na ovu trku jer su po prvi put na ovim prostorima trojica dijabetičara učestvovala kao štafeta na jednom Ironman triatlonu.
Iako je Karlo ovu trku završio sam prošle godine a Nenad Šimunko iz Hrvatske također završava Ironman triatlone meni je bio cilj da nas još učestvuje u sportskim takmičenjima i da to ne bude samo trčanje naravno. Ironman triatlon je veoma teška disciplina u kome jedan čovek treba prvo plivati 3.8km, zatim voziti biciklu 180km i posle svega toga istrčati maraton. Na sreću ova trka je imala i mogućnost štafetnog takmičenja i meni se odmah javila ideja da pronađem još dva dijabetičara i da zajedno oformimo tim koji će se takmičiti. Simbolično smo se nazvali SWEET DREAMS i bili smo jedina strana štafeta na trci.
Sam triatlon se održava između dva mesta-Gyékényes u kome je bio start i plivanje, bicikla se vozila u krugovima do Nagyatad-a gde je bio finiš i trčanje. Hladno jutro na startu trke ali lepo, vedro, svi su nervozni, nameštaju se bicikle, ide zagrejavanje za plivanje.
Prvi bicikl je bicikl pobednika trke-Major József-a.
Voda je bila hladna i skoro svi su nosili neoprenska odela, start trke počinje pucnjem iz topa koji sve iznenadi a stotine plivača skače u vodu. Od tog momenta kreće borba sa samim sobom i koja za neke traje i po 14 sati.
Start glavne trke i štafeta je pomeren i mi smo startovali sat vremena kasnije. Za SWEET DREAMS je plivao Zoran Damjanović iz Rume koga mnogi znaju jer se družimo na trkama gde Zoća trči polumaratone. Pliva se dva kruga i Zoća prvi završava za sat vremena, ja ga čekam na izlasku iz vode i on mi se žali da mu je jako teško i da ima problem sa grčevima. Ono što mnogi neznaju jeste to da se hipoglikemija ne oseti u vodi dok se pliva i ja sam Zoćin drugi krug bio ni živ ni mrtav jer sam se bojao da ga negde na sred jezera ne pogodi hipo i da mu stvori probleme.
Mnogi od vas koji plivaju niste svesni koliko je ovakvo plivanje rizično za jednog dijabetičara i Zoća je u ovoj trci od nas trojice bio izložen najvećem riziku. Naravno da on ne odustaje već hrabro ulazi u drugi krug i završava plivanje za 02:01:50.
Karlo startuje biciklu veoma raspoložen i odlazi na put od 180km a za to vreme Zoća se oporavlja i oblači i mi krećemo ka Nagyatad-u gde se završava bicikla i počinje trčanje. Ono što bih rekao jeste da je veoma naporno raditi ovakve štafete jer se puno vozi automobil, mi smo spavali 40km od starta trke pa posle još toliko to mesta gde je finiš, ukupno sam za ova dva dana vozio 1000km, ako budemo radili ovako nešto sledeće godine potrebno je povesti četvrtog koji bi bio vozač i logistika.
Karlo biciklu završava jednim lepim ritmom, bez kvarova i većih problema za 05:55:07.
Meni su glikemije na dan trke stalno bile preko 10, adrenalin i brojne obaveze koje su morale da se završe su uradile svoje. Startovao sam trčaje sa šećerom 16 i po krugu sam padao za 2-3 vrednosti što je bilo jako puno i nisam se lepo osećao već nervozno ali imao sam snagu i lakoću u nogama. Trčalo se 11 krugova, za mene možda najdosadnijim maratonom koji sam ikad istrčao. Nakon četvrtog kruga, negde oko 16km, tj oko 01:20 min od početka trčanja šećer mi je bio 5.2! Bez obzira šta sam konstantno jeo tablete glukoze i gelove ja sam tonuo u hipo i jedva sam zaustavio taj tobogan. Da napomenem da sam i ovaj put nosio senzor(CGM) i svakog sekunda sam imao uvid u visinu šećera u krvi. Negde oko dvadesetog kilometra me počelo jako boliti mesto gde je bio senzor i ja sam uvideo da se on odlepio i da me antenica neprestano bode u stomak. Još jednom se pokazalo kao tačno da držanje tog senzora nije dobro napravljeno i da on nije praktičan i pouzdan za nekog ko je veoma aktivan i puno se znoji. Ja sam to očekivao i uvukao sam majicu u šorc da mi slučajno ne bi ispao mali Mini Link koji košta 1000 evrija. Da stvar bude još teža negde oko 23-og kilometra počinje strašan pljusak koji se ne zaustavlja do kraja trke, na sreću mi Zoća dodaje kesu u koju ja stavljam inzulinsku pumpu da bi je zaštitio od kiše jer ona nije vodootporna.
Do kraja trke trčim po pljusku, sve je mokro na meni, nemam ni pumpu ni CGM(kontinuirano merenje glikemije) ali nema govora o odustajanju, setio sam se Zoće i njegovog mučenja sa grčevima, ako je on toliko rizikovao šta je jedan pljusak, mokre gaće i patike..
Staza kojom sam trčao mi nije bila nešto interesantna, padala je kiša tako da sam trčao sporije i završio svoj deveti maraton za 04:22:43.
Hteo sam da vidim i osetim atmosferu jednog Ironman takmičenja ali moram priznati da se nisam nešto oduševio. Previše mi je sve to stresno i konfuzno u odnosu na trčanje maratona. A atmosfera barem meni nije ni približna velikim svetskim maratonima. Nemam želju da završim Ironman takmičenje ali moram odati veliko priznanje pojedincima koji ga sami završe-to je stvarno nadljudski napor. Momci i devojke-svaka vam čast na hrabrosti da se upustite u ovako nešto.
Mi smo sa ovom trkom otvorili novo poglavlje u promociji dijabetesa i učešću samih dijabetičara u raznim sportovima pa i u ovakvim izuzetno teškim disciplinama. Lopta je zakotrljana i biće nas sve više a svest društva će biti promenjena kada su u pitanju dijabetičari i njihove mogućnosti za bavljenje različitim stvarima.
Ovu trku će obeležiti momenat kada sam jedući lubenice koje su se delile kao okrepa začuo Born to be Wild koju je svirao hard rok bend u parku na polovini kruga. Iako sam bio mokar do gole kože pogledao sam nebo i rekao hvala jer smo po prvi put kao tim uspešno pobedili dijabetes i pomerili granice za stepenik više.
Zorane i Karlo-svaka vam čast na trudu i hrabrosti, juče smo disali kao jedan i zato smo uspeli. Velika sloga i požrtvovanje su doneli rezultat i pokazali svima da prepreke postoje samo u našim glavama!
P.S. Nemojte nikom reći da smo dijabetičari, sve ovo smo pojeli dan uoči trke 🙂
Na trci smo imali i podršku-Nenad Šimunko(on je također dijabetičar) je prešao biciklom 300km da bi nas bodrio i ja mu se ovim putem na tome zahvaljujem!!
[pobedidijabetes.rs, 31.08.2011.]