Jučer su se sve kockice poklopile i bio je to jedan predivan dan i još jedna uspešno završena trka.
Sezonu 2011 sam počeo na neobičan način-ultramaratonom na kome sam za 6 sati trebao pretrčati što više kilometara. S obzirom da mi je ovo prva trka ove sezone i najduža kilometraža koju sam ikad istrčao nisam hteo da idem jačim tempom već sam se odlučio da to bude oko 7min po km a ukupno da pređem 50km. Iskustvo sa prošlogodišnjeg maratona kada sam trčao istim tempom mi je govorilo da to neće biti problem.
Trka je kasnila sat vremena i počela je u devet što je većini odgovaralo zbog temperature-uželeli smo se toplote i to nam je bila glavna motivacija. Početak trke, prijatelji sa svih strana oko mene, osmeh na licu i krećemo! Kod trčanja ovako velikih dužina je bitno da dobro rasporedite snagu i da nikad ne krećete jako. Mnogi neiskusni krenu da jurcaju i već posle 30km ispuste dušu. Glikemija pre trke mi je bila 14, neko će reći prevelika ali ja sam je namerno podigao jedenjem čokoladica pre starta jer sam znao da me čeka dug put. Taktika za ovu trku mi je bila da na svakih pola sata uzimam jednu kesicu meda (25g), nakon sat vremena kapsulu soli-Saltsticks(Jefto puno hvala!) i na okrepama vodu i sve ostalo šta bude.. I to tako da bez obzira kako se osećam-jednostavno kad otkuca vreme ja uzmem šta mi je po sledovanju. Ovo se pokazalo kao odlično i čuveni maratonski zid nije postojao. Jako je bitno da već od početka trke krenet sa dobrom hidracijom i uzimanjem ugljenih hidrata, početnici tu greše i vrlo brzo gube perfomansu i staju ili usporavaju.
Vreme idealno, lepo, sunčano, trčkaram lagano i pričam sa prijateljima iz Makedonije, kilometri prolaze gotovo neprimetno, nekako sve ide opušteno.
Drugi sat trčanja i ja stajem da merim glikemiju-9.1, odlično, baš onako kako sam planirao! Pričajući i trčeći sa Kiretom stižem do 30km i prvih znakova dužine a za mene onog najgore-hipoglikemije, merim šećer i on iznosi 5.6, znao sam da će hipo brzo-uzimam dodatnu kesicu meda i gasim insulinsku pumpu na sledećih sat i po vremena. Osećaj trčanja odličan, idem lepo ne mučim se, ne ubijam se i nemam naznaka povreda.
Naravno, lepo vreme izvlači na hiljade šetača na Adu tako da trčanje postaje izbegavanje ljudi i osetim da se tu rasipa snaga. Pojedinci koji su hteli da idu brže to nisu mogli i dosta njih je bilo ljuto zbog toga-lepo vreme i prazna staza ne idu zajedno, nešto mora da se žrtvuje. Atmosfera odlična, navijanje, bodrenje, meni vrlo interesantno i odličan momenat da ne razmišljaš o vlastitim nogama već o nečemu drugom. Ono što je za svaku pohvalu jeste okrepna stanica koja je po meni najbolja koju sam video ikad-dve devojke su spremale ukusne vegetarijanske đakonije, bilo je puno voća, povrća, stvarno za svaku pohvalu!
Stižem do 42-og kilometra i ulazim u zonu u kojoj nikad nisam bio. Lagano u sličnom ritmu nastavljam i čitava taktika trčanja koju sam isplanirao je ispala fantazija-nisam se ubio a istrčao sam 50km. Nisam hteo da oscilujem u ritmu trčanja već sam želeo da to bude ravnija linija. Štokholmski maraton mi je za dva meseca i želim da se što pre vratim na treninge a sudeći da se osećam odlično to će biti već u utorak.. Trku završavam sa glikemijom 8.0, bez hipoglikemija.
Rezime-pretrčano 50km za šest sati, osvojeno osmo mesto, popijeno dve i po litre vode, pojedeno deset kesica meda, pet kapsula soli i gomilu voća i ostalih đakonija, smršao sam 4kg koje će se brzo vratiti jer je to većinom voda izašla isparila iz mene. Da li sam mogao istrčati još neki kilometar za isto vreme?, sigurno da ali bi pauza oporavka bila mnogo duža a ja je ne želim već hoću da nastavim sa trčanjem što pre jer je konačno stiglo proleće i želja da ugrejem ove moje kosti je postala neizdrživa!
P.S. Hvala Mići iz Rume na slikama..
[pobedidijabetes.rs, 13.03.2011.]