Piše: NInoslav Rašković
Ako bi me i za 50 godina i posle 100 istrčanih maratona upitali koji bih izdvojio kao poseban odgovor bi bio- Kristal maraton u Nemačkoj. Razlog zbog koga se ovaj maraton izdvaja od svih drugih jeste činjenica da se trči ispod površine zemlje za razliku od ostalih koji se trče iznad.
Za ovaj maraton sam saznao slučajno, na internetu, tragajući za trkom koju bih trčao u februaru. Oduševio sam se već prvog sekunda i sve bi to bilo savršeno da ja nemam mali, ali mali problem sa klaustrofobijom. Jednostavno ne volim liftove i retko kad ulazim u njih a sad sam se trebao spustiti 500m duboko u zemlju. Ako bi za neki događaj mogao reći da sam se borio sa samim sobom i iz toga izašao kao pobednik onda je to definitivno ovaj. Koliko god ne razmišljao o tome nikako nisam mogao da znam kako ću se osećati kad izađem iz lifta i kada shvatim da sam 500m pod zemljom. Zato za ovaj moj odlazak niko nije ni znao sem najbližih.
Maraton se trči u gradiću Merkers, u Nemačkoj, u nivou između 500 i 700m ispod zemlje u rudniku soli koji se povremeno otvara za turiste. Rudnik ima specifičnu klimu koja liči na pustinjsku-vlažnost je jako niska 40% a minimalna temperatura 21C. Kad sam se prijavio nisam znao da staza nije ravna več izuzetno teška i da više liči na planinske maratone, konstantno se smenjuju veoma oštre uzbrdice i nizbrdice a ravnog dela nema ni 50m. To je u stvari planinski maraton sa pustinjskom klimom koji se trči u rudniku-pa kako odoliti ovako nečemu? Ja nisam mogao da odolim!
Organizacija samog događaja je odlična, dve okrepne stanice po krugu, merenje čipovima. Zapravo postoje dve trke maraton i 10.5km i mogu vam reći da bih voleo sledeće godine probati 10.5km. Zašto? Zato što je ovo najdinamičnija i meni najinteresantnija staza na kojoj sam trčao i bilo bi pravo uživanje trčati tri kruga maksimalnim tempom. Staza je kao roller coaster-čas si dole, čas si gore, čas ideš levo čas desno a sve sa nekim nagibima i širokim prolazom tako da preticanje ne predstavlja problem. Ono što me oduševilo jeste ogromna sigurnost čitavog događaja, nosili su se i kacige na glavama, što je mene opustilo i pomoglo mi da pobedim strahove i razmišljanja koja su mi se vrzmali po glavi.
Liftovima smo spušteni na 500m pod zemlju a zatim jednom ludačkom vožnjom specifičnim kamionima preveženi do glavne dvorane gde je bio start i cilj i gde su smešteni učesnici, okrepa i sve ostalo.
U dvorani su postojali stolovi i klupe, toaleti(nisam verovao svojim očima kad sam video) tako da sam veoma opušten i odmoran dočekao trku.
Gužve nije bilo jer su trke limitirane i nije bilo puno trkača. Start maratona je bio u 11h, ja startujem polako i odmah 100m posle starta duga i jaka uzbdrica koja završava jakom nizbrdicom, veoma interesantno i uzbudljivo. Prvih par krugova idem ispod 6min/km jer sam oduševljen ambijentom i profilom staze, što je možda i bila greška ali šta ću kad volim :). Ono što je otežavalo čitavu priču jeste mrak na pojedinim delovima staze zbog čega sam morao nositi lampu jer je postojao rizik da zapnem za nešto i da padnem, pogotovo na brzim nizbrdicama gde se u početku trčalo veoma brzo, da ne kažem letelo.
Glikemija na početku trke mi je bila 10.7 mmol-a i do kraja je samo padala a završio sam sa 7.2 mmol-a, zbog veoma niske vlažnosti vazduha i jakih uzbrdica bilo mi je veoma vruće te sam popio ogromnu količinu vode a o ugljenim hidratima da i ne pričamo-dekstroza, med, banane, suvo voće pa čak i koka-kola koju nikad ne pijem! Ono što sam također osetio na ovoj trci a nisam ni na jednoj do sad jeste opterećenje na srce, koje je bilo jako veliko, otežano sam disao čitavo vreme-pri kraju trke čak i na nizbrdicama. Jako nepovoljna klima u rudniku je definitivno učinila svoje i napravila od ove trke pravi ‘put za pakao’. Također sam konačno pronašao pravi flaster (IV 3000) za Minilink senzor koji je uspeo izdržati sav taj znoj koji je išao sa mene.
Zbog veoma nezgodnog ali interesantnog profila staze zglobove sam bukvalno razvalio i zadnja tri kruga sam morao da pazim čak i na oštrim nizbrdicama jer su bolovi bili veoma jaki. Koristi sam taktiku koju me je naučio Sale Antić i na oštrim uzbrdicama sam brzo hodao a na ravnom i slabijim nizbrdicama trčao što brže mogu. Ta taktika se pokazala super i završio sam za 04:34:19, za mene fantastično vreme i ubeđen sam da je taj dan bio neki asfaltni (čitaj-dosadni) maraton da bih ga razbio.
Glikemije mi nisu bile dobre dan pred trku-posle 14 sati vožnje automobila legao sam mrtav umoran i u četiri ujutro ustao da izmerim glikemiju i uradim kalibraciju insulinske pumpe. Umesto da iskalibrišem pumpu ja sam greškom dao 8.2 j insulina kolika mi je bila glikemija u tom momentu i probudio se sa hipo 1.7 koji me je strašno protresao i pokvario mi glikemije čitavi sledeći dan. Srećom mi šećer nije bio višlji inače bi tek imao probleme..
Interesantno je bilo i to što sam se prijavio ekipi hitne pomoći koja je bila dežurna na trci a oni su vidno zabrinuti posmatrali mene više nego ostale trkače a ja sam im se pri svakom prolazu javljao podignutog palca, čisto da ljudi ne brinu i da znaju da je sve ok!
Ono što je otežalo čitavu priču ali na neki način i to je pobeda jeste vožnja automobilom-vozio sam dva dana pred trku 1300km do Bad Salzugena gde sam spavao i odmah iz rudnika za Beograd, gde sam u ponedeljak ujutro došao na posao, i onda se poslodavci žale da su dijabetičari slabi radnici, nek oni izdrže sve ovo i neka stignu na posao bez odmora, baš da ih vidim…
Definitivno mene motivišu ovakvi maratoni, puno su mi interesantniji od gradski asfaltnih i nastojaću kad god mogu da ih trčim. Puno detalja, događaja, zanimljivosti čine ovu trku deset mesta ispred svih i verujem da će tako i ostati. Pobedio sam samog sebe definitivno u mračnim hodnicima i još jednom dokazao da nema prepreke za normalan život sa dijabetesom. I najveći problemi mogu da se reše samo ako postoji odlučnost i dobra volja.
Ovu trku sam trčao za vas i posvećujem je vama, mojim prijateljima koji veruju u lepše i bolje sutra….
[pobedidijabetes.rs, 28.02.2012.]