Profesor dr Dragan Zdravković, endokrinolog, o porastu šećerne bolesti kod dece i mogućim uzrocima ove sve masovnije pojave: "Tačan uzrok dijabetesa tipa 1 još nije poznat, a sumnja se da su krive virusne infekcije, imunološke reakcije i, naravno, genetika"
Za poslednjih dvadeset godina, broj dece kod kojih je otkriven dijabetes tip 1 gotovo se udvostručio. Među njima sve više ima mališana predškolskog uzrasta, i sve češće i dece mlađe od dve godine.
Godišnje se, samo u Institutu za majku i dete zbrine oko 70 dece sa novootkrivenom bolešću, a trećina njih stigne u stanju ketoacidoze, koje je opasno po život: sa povraćanjem, bolovima u trbuhu, otežanim disanjem, malaksalošću i poremećajem svesti.
Tačan uzrok dijabetesa tip 1 još nije poznat, iako su sprovedena mnoga obimna istraživanja, kaže u intervjuu "Novostima" profesor dr Dragan Zdravković iz Službe za endokrinologiju, u ovoj ustanovi. – Ono što sa sigurnošću može da se kaže jeste da takvo povećanje učestalosti ne može da se pripiše promenama genetskih činilaca, jer za to je potrebno stotine hiljada godina. Zna se pouzdano da je u pitanju imunološki mehanizam.
* Da li je način života doveo do poremećaja u tom mehanizmu?
– Primećeno je da porast broja obolele dece raste sa razvojem civilizacije, promenama u fizičkoj aktivnosti i promenom ishrane. Ali, to nije tako usko povezano sa ovim tipom dijabetesa, kao što je to slučaj sa tipom 2. Ranije, na primer, nije bilo gojazne dece sa dijabetesom tip 1, a sada već, u predškolskom uzrastu imamo decu koja su gojazna i imaju šećernu bolest tip 1.
OD OCA SE VIŠE NASLEĐUJE
* Koliko je često dijabetes nasledna pojava?
– Za razliku od dijabetesa tipa 2, kod koga postoji jasna porodična pojava, samo deset odsto dece sa dijabetesom tip 1 ima nekog člana porodice sa ovim tipom šećerne bolesti. Takođe, ako prvo dete oboli od tipa 1, verovatnoća da će drugo dete oboleti je svega od dva do tri odsto. Ili, ako majka ima dijabetes, njeno dete ima svega dva odsto šanse da ga dobije. Dok, od oca koji ima ovu bolest, ima šest odsto šanse da je nasledi.
* Postoje li neke pretpostavke šta je mogući uzrok nastanka bolesti?
– Neki naučnici uzrok porasta dijabetesa pripisuju virusnim infekcijama. Ali nijedna virusna infekcija ne dovodi sigurno do, recimo, oboljenja pankreasa, u kojem se luči insulin, pa da to bude razlog pojave dijabetesa. Takođe, neke raširene virusne infekcije, poput koksakija, svako dete preleži bez problema, ali neka deca posle preležane infekcije dobiju dijabetes.
* To znači da se genetika kao jedini uzrok isključuje?
– Postoje neki genetski pokazatelji koji utiču na imunološku reakciju organizma. U suštini, može da se kaže da je uzrok bolesti sadejstvo činilaca spoljašnje sredine koji se lakše "primaju" kod osoba sa genetskom predispozicijom. Mada, ima mnogo ljudi koji imaju oba faktora ali nikad ne obole od dijabetesa. Dakle, još nije utvrđeno šta je okidač.
* Koji su to rani simptomi koji "otkrivaju" bolest?
– Simptomi su uvek tipični, obilno pijenje vode, često mokrenje velike količine, bleda mokraće. Deca se često bude noću da bi pila vodu i mokrila. Mada, ovi simptomi mogu da budu pogrešno protumačeni, i da roditelji ne prepoznaju bolest, ali lekari vrlo brzo mogu da uspostave dijagnozu. Kod male dece ta faza traje nešto kraće nego kod starije, ali retko traje kraće od nekoliko nedelja, najviše nekoliko meseci.
* Da li može da se otkrije da će dete da dobije bolest pre nego što se pojave prvi simptomi?
– Kod dece sa dijabetesom mogu da se otkriju različita antitela koja su upravljena prema različitim komponentama pankreasnih beta ćelija. Ta antitela se čak mogu dokazati i kod bolesnika koji će tek kasnije, za nekoliko meseci ili godina, da razviju dijabetes. Ali, šta je razlog da se ta antitela tako ponašaju, još se ne zna.
* Da li je insulin jedini lek za obolele od dijabetesa tipa 1?
– Insulin je glavni lek, ali nije dovoljan. Sa insulinom se počinje čim se bolest otkrije, i to je osnovna terapije do kraja života. Osim insulina, veoma su važni ishrana i fizička aktivnost.
* Mnogi roditelji, da bi izbegli "bockanje" dece injekcijama insulina, na svoju ruku počinju da ih leče alternativnim metodama. Da li to, iz stručnog ugla, može da se toleriše?
– Ti alternativni načini lečenja ne mogu da zamene insulin. Oni imaju neki uticaj na poboljšanje glikemijske kontrole u fazi dok rezerve insulina u organizmu još nisu iscrpljene. Čajevi, na premer, koji postoje na tržištu za snižavanje šećera, mogu da budu korisni. Ali, s druge strane, oni mogu i previše da spuste nivo šećera. Lekar koji leči dete mora da bude upoznat sa tim, da bi uskladio osnovnu terapiju.
KAD PREĐE 11
* Da li povišen šećer može da se pokaže u krvi, nakon obroka, recimo, a da dete nema dijabetes?
– Šećer je posle obroka uvek nešto veći, ali organizam odmah izluči insulin. Šećer nikada ne raste preko određene granice. Postoje kriterijumi i za nivo šećera posle obroka. Ako on poraste preko 7,8 milimola, onda je u pitanju poremećaj telerancije na glukozu. Dijagnoza dijabetesa postoji ako se nađe da je šećer u krvi preko 11 milimola, u najmanje dva uzorka, ali dete uz to mora da ima i glikozuriju i ketonuriju, odnosno prisustvo šećera i ketonskih tela u urinu.
* Da li insulinska terapija može da izleči bolest?
– Ne treba roditeljima ulivati nadu da može da dođe do izlečenja. Terapija insulinom i druge mere treba da obezbede poželjan stepen dobre glikemijske kontrole.
* Koliko često treba da se kontroliše šećer?
– Šećer se meri najmanje od tri do četiri puta dnevno. To je olakšano jer postoje lancete za uzimanje uzorka koje su automatske i prave gotovo bezbolan ubod. Postoje jasni parametri koliki šećer treba da bude ujutru, pre obroka, koliki između obroka, i koliko je najviše dozvoljeno da poraste posle obroka. Kod mlađeg deteta se tolerišu i nešto viši nivoi šećera u krvi, jer kod njih postoji i veći rizik od hipoglikemije, odnosno pada šećera.
* Kako treba da se hrane mališani sa dijabetesom?
– Ishrana treba da bude uravnotežena, da sadrži sve hranljive sastojke, ugljene hidrate, belančevine i masti, i ona se po sastavu i energetskom unosu ne razlikuje od ishrane zdrave dece.
* Ipak, oni imaju neka ograničenja?
– Jedno ograničenje je kod uzimanja šećera i skroba. Ako unose veliku količinu šećera, onda će doći do naglog skoka šećera u krvi, a ako uzimaju veliku količinu skroba, onda će šećer da raste, ali sporije. Insulinska terapija se prilagođava sadržaju ugljenih hidrata u ishrani.
* Da li su ta deca "hendikepirana" u smislu fizičke aktivnosti?
– Ne. Čak se i preporučuje svakodnevna fizička aktivnost. Što je redovnija aktivnost, to će biti bolja regulacija šećera u krvi. Jedino treba da vodi računa koliko traje ta fizička aktivnost da bi se doza insulina i količina hrane tome prilagodile. Tako, dečak sa dijabetesom koji trenira fudbal dva sata, nakon jednog sata mora da uzme dodatni obrok.
* Koliko dugo bolest može da traje bez poznatih komplikacija koje dijabetes donosi?
– Hronične komplikacije, popuštanje funkcije bubrega i slabljenje vida, ne pojave se kod svakog dijabetičara. One se razviju kod 30 do 50 odsto bolesnika, i to nakon petnaestak godina od nastanka bolesti. Oni koji lošije kontrolišu šećer imaće češće komplikacije.
[novosti.rs, 28.03.2012.]