Piše: Ninoslav Raškovi?, naš prvi maratonac sa tipom 1
www.pobedidijabetes.org 23.10.2007.
Ostvario sam željeni cilj – istr?ao sam maraton!!
Još uvek sam pod jakim utiscima i prosto ne verujem da sam uspeo. Godinu dana konstantnog treniranja dovelo me je do cilja. Sve je bilo savršeno u Amsterdamu, od prvog momenta kad sam sleteo na aerodrom, odlaska na stadion, snalaženja po gradu, pa do same organizacije trke. Oduševilo me kako se lako snalaziti u Amsterdamu, sve je perfektno ozna?eno, ljudi na ulicama su jako ljubazni i uz znanje engleskog jezika vi se ose?ate kao da ste ve? u njemu bili.
U nedelju je osvanulo vedro jutro, pomalo hladno ali ne preterano. S obzirom da je gradski prevoz tog jutra bio redukovan zbog trke ja sam se do stadiona prošetao, jer mi je hotel udaljen pola sata pa mi je ta šetnja predstavljala lagano zagrevanje. Od dolaska ispred stadiona nikakvih nedoumica nisam imao jer je trka perfektno organizovana, nije bilo gužve na štandovima za predaju li?nih stvari, stvari su odli?no ?uvane, startne grupe su bile obeležene balonima u boji tako da niste mogli da pogrešite u snalaženju. U svoj toj gužvi sam upoznao devojku iz Osijeka, Sandru, koja tr?i maratone i koja je imala za cilj da istr?i maraton za tri i po sata. Nisam bio nervozan pre starta jer sam znao da ja ne jurim vreme, ve? mi je cilj istr?ati a ne odustati, što mi je od samog starta davalo samopouzdanje.
Od po?etka sam uhvatio lagani tempo i tako sam se držao do kraja, negde do 21 km sam se ose?ao odli?no, nisam primetio neki znak velikog umora. Na svakih 5 km trke bili su štandovi sa Gatorade-om, vodom i bananama tako da sam ?itavu trku mogao opušteno da ra?unam na osveženje iako sam na svaki sat vremena uzimao po jedan Enervit gel. Tek nakon drugog sata sam uzeo dve jedinice Novorapida i do kraja trke ništa više, jednostavno kako je trka odmicala ja sam bio sve gladniji iako sam jeo i pio sve više. Od 30 km sam shvatio razliku izme?u polumaratona i maratona, jednostavno upadnete u psihi?ku krizu koja vas ne pušta do cilja, noge su me bolile i pri pokušaju da se istegnem shvatio sam da ?u napraviti još gore i nastavio sam samo lagano da tr?im. Jedino što sam uspeo je to da nisam stao i hodao ni jednog momenta, ve? sam samo usporavao tempo, prebrodivši krize koje sam imao naro?ito posle 35 km. U tom periodu mi se ?inilo da je svaki kilometar duplo duži i da kraj ne postoji. Zadnjih dva kilometra pokušavao sam da ubrzam, ali noge nisu htele i ja sam shvatio da mogu imati problema sa gr?evima tako da sam do kraja išao lagano, ali u tom momentu mi se ?inilo kao da imam tegove na nogama.
Trku sam završio sa vremenom 04:06:26. Na samom ulazu u stadion sam ugledao ogromni plakat na zgradi pored na kome je pisalo Born To Be Free i ja sam pla?u?i od sre?e utr?ao u stadion. Noge su se strahovito gr?ile i nisu mi dozvoljavale ?ak ni da sednem jer je tad bol bila još ve?a. Ali srce je bilo puno sre?e i sve ostalo u tom momentu nije bilo bitno, jer sam istr?avši maraton bio veoma ponosan na sebe i shvatio koliko je to naporno.
Sad mi sledi par dana odmora, a posle toga nastavljam dalje. Toliko sam oduševljen Amsterdamom i sami maratonom, organizacijom i ludim biciklistima što jure po gradu da ?u da se spremam ponovo idu?e godine da istr?im Amsterdamski maraton ponovo… Za neko bolje vreme naravno…