Dijabetes melitus (še?erna bolest) je naj?eš?e endokrino – metaboli?ko oboljenje detinjstva, bolest koja postaje sve ?eš?a u ve?ini zemalja. Ova hroni?na, ozbiljna bolest, ?esto se komplikuje akutnim poreme?ajima.
O dijabetes melitusu govori se kao o sindromu, složenoj grupi poreme?aja sa zajedni?kim obeležjem: pove?anim vrednostima glikoze (še?era) u krvi usled neodgovaraju?eg dejstva hormona zadnjeg dela guštera?e – insulina.
što je nedostatak insulina zna?ajniji to je porast glikoze u krvi više izražen, kao i žestina prate?ih metaboli?kih poreme?aja.
Najve?i broj dece i adolescenata, 95 odsto od insulin zavisnog tipa dijabetesa ili tipa I koji se karakteriše potpunim nedostatkom insulina, te je davanje injekcija insulina neophodno da bi se sa?uvao život obolelog.
Le?enja dijabetesa je kompleksno, jer se primenjuje više terapijskih postupaka, zatim individualno odnosno podešeno za svakog bolesnika, i što je veoma važno, doživotno, jer je i sama bolest takvog – hroni?nog karaktera.
Osnovni ciljevi le?enja su otklanjanje simptoma i znakova še?erne bolesti uz ose?aj punog zdravlja i o?uvanja psihofizi?ke sposobnosti posebno kod dece u rastu i razvoju.
Program obuke majke ili oba roditelja isto je toliko važan kao i medicinska pomo? detetu, u koju se sada ne bismo upuštali. Proces edukacije je dugotrajan, progresivan i potrebno ga je ?esto obnavljati tokom celog dugogodišnjeg staranja o bolesnom detetu.
Prirodna reakcija roditelja kada otkriju da se njihovo dete rezbolelo od dijabetesa jesu šok i neverica, a zatim strah, tuga, neizvesnost, briga za budu?nost svog potomka.
Za veoma kratko vreme, nepripremljeni roditelji treba da nau?e mnogo stvari u vezi s dijabetesom i da svoje po?etno i neveliko iskustvo i znanje prenesu detetu. Detetu s dijabetesom je svakako potrebno.
Neophodno je da mu odrasla osoba, mo?nija, sposobnija, s razvijenom sveš?u o odgovornosti, pomogne da na pravi na?in uzima terapiju, pridržava se propisanog režima ishrane, redovno kontroliše svoje zdravstveno stanje.
Ovim roditeljima svakako treba odati priznanje za ono što ?ine. Kao i njihova deca suo?eni su s mnogo više zahteva, zadataka i problema od prose?nih ljudi.
Postoji stalna potreba da se više posvete svom detetu. Ipak, nije lako na?i pravu meru. Nikako se ne podrazumeva da roditelj treba da zanemari svoj život, da odustane od brige o samome sebi, da se odrekne sopstvenih ambicija.
?injenica je da nije lako uklopiti sve obaveze, ali pitanje je koliko ?e se dobra u?initi detetu ukoliko se posao napusti, a kroz mrzovoljnost i nezadovoljstvo mu se svakodnevno pokazuje da se zbog njega žrtvujemo.
Zna?ajna je i preporuka stru?njaka, da cela porodica prilagodi svoju ishranu detetu. Ipak, dete ne?e imati potpunu korist od samog ?ina ukoliko se stalno ose?a da zbog njega svi ostali pate.
Ovo treba da se uradi pažljivo i bez prebacivanja i gun?anja. Cilj je da detetu pokažemo da je i ovakvo njegovo stanje normalnost, da je mogu?e dobro živeti s dijabetesom i kako neko re?e "da je mogu?e i s lošim kartama odigrati dobru partiju".
Roditelji treba da su uz dete, a ne da rade stvari umesto njega. ?esto lekari, koji se bave problematikom dijabetesa, prime?uju da više od mlade osobe (adolescenata) vi?aju njene roditelje, koji pribavljaju recepte, razna opravdanja…
Dobre namere, sažaljenje, ose?aj krivice, nikako nisu opravdanja da se detetu ?ine razni ustupci i dozvoli mu se da manipuliše boleš?u.
Nije teško zaklju?iti da prezašti?eno dete, koje izbegava da završi svoje obaveze ne?e nau?iti šta zna?i biti odgovoran za sebe, sopstveni život i zdravlje, kako se boriti sa zahtevima svakodnevice, koji sa sobom, svojim promenama, mogu da nose nove probleme, ali i mogu?nosti.
[Gra?anski list, 10.03.2008]