Piše: Ninoslav Rašković
Deset puta počinjem rečenicu i brišem istu, ne znam odakle bih počeo ali znam sigurno da neću pričati o još jednom istrčanom maratonu. Reći ću samo da je sve bilo dobro i ništa više. Želim da pričam o onoj istinskoj sreći i radosti koju osećam posle ovog vikenda a to isto sam osećao i prošle godine.
Kad god se vraćam iz Makedonije kao da deo mene ostaje tamo negde na jugu gde postoji duša i srce koje kuca u mojoj Makedonskoj braći. Oni su ono zbog čega ja volim ovaj maraton mnogo više od onih velikih svetskih i zato je on kod mene uvek zaokružen kao trka koja ne sme da se propusti. To što sam istrčao svoj 16. maraton neće biti ono po čemu ću ja pamtiti ovaj prelep vikend, pamtiću ga zbog Ane Ilić, Kostadina Martinova i svih mojih velikih prijatelja sa kojima sam bio okružen.
Anu Ilić sam upoznao kada smo putovali za Skopje prošlog meseca, ja i Tanja smo je posetili i moram da priznam da su se od tada mnoge stvari u mom životu promenile-one stvari koje predstavljaju istinsku sreću, koje se ne vide, koje se ne mogu pronaći na policama tržnih centara, to su stvari za koje morate imati dušu i veliko srce. Kada smo napuštali stan u kome Ana živi oči su nam bile pune suza, gledali smo se i nismo progovarali. Za mene je to bio veliki šok, pljas, udarac u zid, kao da me neka nevidljiva ruka bacila u svemir i tresnula nazad o zemlju. Ali nisam se razbio od tog udarca već sam se hrabro kao mačka dočekao na noge jer ono što sam osetio kada sam upoznao Anu jeste jedna pozitivna emocija, jedna energija za koju ne postoje granice. Teško mi je da zdravim ljudima objasnim taj osećaj, to je kapiranje na nekom višem nivou. Dok sam trčao juče deo te energije je bio sa mnom i zato sam bio neverovatno psihički jak. Mnogi ne shvataju koliko treba da su srećni zbog toga što su samo stajali na startu trke jer za nekoga je i momenat stajanja na vlastitim nogama veliko kao da su istrčali svoj prvi maraton…
Posetili smo Anu u Vladičinom Hanu gde smo joj uručili donaciju – jedan deo smo prikupili u autobusu a jedan deo su prikupili članovi Plavog Kruga. Slikali smo se sa Anom i poželeli joj da i dalje piše one lepe pesme kakve se nalaze u njenoj zbirci. A prvi utisci svih onih koji su istu zbirku pročitali su jako, jako pozitivni. Svi su iznenađeni snažnom emocijom koju knjiga nosi. Mislim da će kad je pročitaju u celosti mnogi preispitati svoje životne postupke.
Mladi dijabetičari iz Makedonije su organizovali trkački tim TT1 Macedonia i njih 18-oro je učestvovalo na trci 5km a Kostadin je trčao polumaraton. Svi su uspešno završili svoje trke i pokazali da dijabetes nije prepreka za jedan normalan život.
Kostadin Martinov, pozitivac koga sam upoznao prošle godine na kampu u Ohridu i sada mogu to i da kažem-prvi dijabetičar u Makedoniji koji je završio polumaraton. Krenuli smo zajedno i lepo se družili do osmog kilometra kada su Kostadina počeli hvatati grčevi u nozi ali nije odustao i pobedio je dijabetes! Osmeh na njegovom licu dok je prolazio kroz ciljnu kapiju govori sve. BRAVO Kostadine!
Moji dragi prijatelji sa kojima sam se družio ovaj vikend, vi koji ste sunce u mom životu, vi koji mi pomažete da nikad ne odustanem i da i dalje nastavim pobeđivati dijabetes, hvala vam još jednom na svemu!!!
P.S. Posebnu zahvalnost bih izrazio Kiretu, Tanji i svim onima (ne sećam se tačno ko je sve bio) koji su dočekivali sve one koji su trčali maraton duže od četiri sata a među njima sam bio i ja. Sjajan gest, za to postoje prijatelji 🙂
[pobedidijabetes.rs, 07.05.2012.]