Naučnici su otkrili novi, pametni
insulin koji reaguje na promene nivoa šećera u krvi u realnom vremenu.
O insulinu
Pre otkrivanja insulina 1921.
godine, nije bilo leka za dijabetes. Tim epohalnim otkrićem osobama sa
dijabetesom je omogućeno da žive. Kako je napredovala tehnologija, napredovali su
i insulini i druga medicinska pomagala, te danas osobe sa dijabetesom mogu da vode
dug i ispunjen život.
Međutim, život sa dijabetesom je
ipak konstantna borba i tako će i ostati dok se ne otkrije lek kojim će se izlečiti.
Zbog toga, naučnici širom sveta neumorno rade na razvoju novih insulina i
tehnologija kako bi olakšali život osoba sa dijabetesom.
Na osnovu novog otkrića, možemo
da očekujemo novu eru za osobe sa dijabetesom tip 1. Naime, otkriven je novi
tip insulina, takozvani pametni insulin ili “sveti gral” među
insulinima.
Osobe sa dijabetesom tip 1 danas moraju više puta dnevno da ubrizgavaju insulin kako bi kontrolisali nivo šećera u krvi. I, iako postoje potvrđene tehnike, kao što je brojanje ugljenih hidrata, koje pomažu prilikom određivanja tačne doze insulina, prostor za grešku uvek postoji. Stoga su hiperglikemije i hipoglikemije svakodnevna pojava i one trajno utiču na zdravlje osobe sa dijabetesom.
“Sveti gral” među insulinima
Kako bi se učestale hiper- i
hipoglikemije prevenirale, razvijen je pametan insulin koji bi se ubrizgavao
samo jednom nedeljno i imao bi sposobnost da boravi u telu. Kada oseti da se
nivo šećera u krvi podiže, on bi se „aktivirao“ i time prevenirao
hiperglikemije. Sa druge strane, kada bi osetio da nivo šećera u krvi pada, on
bi se „deaktivirao“ i na taj način prevenirao hipoglikemije.
Otkriće “svetog grala” među
insulinima, kako ga nazivaju širom sveta, revolucionaran je čin u tretiranju
dijabetesa tip 1. Upotrebom ovog insulina, osobe sa dijabetesom bi izbegle
kratkoročne i dugoročne posledice konstantnih visokih i niskih nivoa šećera
u krvi i očuvali svoje zdravlje.
Svetla budućnost
Ono što obećava je i činjenica da
trenutno postoji šest velikih projekata širom sveta koji rade na razvijanju naprednijih
insulina i tehnologija. Naučnici čak rade i na razvijanju kombinacije insulina
i glukagona koji bi zajedničkim dejstvom mogli bolje da kontrolišu nivo šećera
u krvi.
Dok čekamo da stručnjaci koji
marljivo rade otkriju lek koji će izlečiti dijabetes, pametni insulini mogu
biti razumno dobra zamena. Svakako, možemo da očekujemo da će u narednih par
godina doći do revolucionarizacije pristupa lečenja kod dijabetesa tip 1.
No, da bismo bili u prilici da
uživamo u novim tehnologijama koje nas sigurno čekaju, moramo da vodimo računa
o našem dijabetesu danas.
Hvala Vam što nas pratite,
nastavićemo da Vas obaveštavamo novim vestima iz sveta dijabetesa.
Šta je insulinska rezistencija – koji su njeni uzroci, simptomi i kako sa njom živeti?
O tome piše naša Jovana Živić, nutricionistkinja:
Insulinska
rezistencija
je metaboličko stanje usled koga dolazi do porasta nivoa insulina u krvi. Tada
ćelije postaju otporne na njegovo dejstvo jer insulin nije u stanju da obavlja
svoju primarnu funkciju, a to je regulacija nivoa šećera u krvi.
Uloga insulina je da ubaci glukozu tj. energiju u ćeliju. Delovanje insulina je slikovito prikazano kroz objašnjenje interakcije ćelije i insulina u kome je insulin ključ, a receptori na ćeliji brava. Insulin otvara bravu tj. ćeliju da primi glukozu. Međutim, kod insulinske rezistencije sa javlja loš odziv receptora na insulin.
Kao rezultat toga, vaš pankreas proizvodi više
insulina kako bi pomogao šećeru da uđe u vaše ćelije. Sve dok vaš pankreas može
da proizvede dovoljno insulina da prevaziđe slab odgovor vaših ćelija na
insulin, nivo glukoze u krvi će ostati u zdravom opsegu.
U normalnim
okolnostima, insulin funkcioniše u sledećim koracima:
Vaše telo razlaže hranu koju jedete u glukozu (šećer), koja je glavni izvor energije vašeg tela.
Glukoza ulazi u vaš krvotok, što signalizira vašem pankreasu da oslobodi insulin.
Insulin pomaže da glukoza u vašoj krvi uđe u vaše mišiće, masnoće i ćelije jetre kako bi mogle da je koriste za energiju ili da je skladište za kasniju upotrebu.
Kada glukoza uđe u vaše ćelije i nivoi u vašem krvotoku se smanje, to signalizira vašem pankreasu da prestane da proizvodi insulin.
Iz nekoliko razloga, ćelije mišića, masti i
jetre mogu neodgovarajuće da reaguju na insulin, što znači da ne mogu efikasno
da preuzmu glukozu iz vaše krvi ili da je skladište. Ovo je insulinska rezistencija. Kao rezultat
toga, vaš pankreas proizvodi više insulina kako bi pokušao da prevaziđe
povećanje nivoa glukoze u krvi. Ovo se zove hiperinsulinemija.
Nekoliko faktora i stanja može izazvati
različite stepene insulinske rezistencije. Naučnici veruju da su višak telesne
masti, posebno oko stomaka, i fizička neaktivnost dva glavna faktora koji
doprinose insulinskoj rezistenciji.
Stečeni uzroci
insulinske rezistencije
Stečeni uzroci, što znači da niste rođeni sa
uzrokom, insulinske rezistencije uključuju:
Višak telesne masti: Naučnici veruju da je gojaznost, posebno višak masti u stomaku i oko vaših organa (visceralna mast), primarni uzrok insulinske rezistencije. Studije su pokazale da masnoća na stomaku stvara hormone i druge supstance koje mogu doprineti dugotrajnoj upali u vašem telu. Ova upala može igrati ulogu u rezistenciji na insulin.
Fizička neaktivnost: Fizička aktivnost čini vaše telo osetljivijim na insulin i izgrađuje mišiće koji mogu da apsorbuju glukozu u krvi. Nedostatak fizičke aktivnosti može imati suprotne efekte i uzrokovati insulinsku rezistenciju. Pored toga, nedostatak fizičke aktivnosti i sedentarni način života povezani su sa povećanjem telesne težine, što takođe može doprineti insulinskoj rezistenciji.
Ishrana: Ishrana sa visoko obrađenom hranom sa visokim sadržajem ugljenih hidrata i zasićenim mastima povezana je sa insulinskom rezistencijom. Vaše telo vrlo brzo vari visoko obrađenu hranu bogatu ugljenim hidratima, što uzrokuje porast šećera u krvi. Ovo stavlja dodatni stres na vaš pankreas da proizvodi mnogo insulina, što vremenom može dovesti do insulinske rezistencije.
Simptomi:
U početku kod insulinske rezistencije nema
izraženih simptoma.
Simptomi počinju da se pojavljuju tek kada dođe
do sekundarnih efekata kao što je porast nivoa šećera u krvi. Kada se to
dogodi, simptomi mogu uključiti:
Umor,
Glad,
Slabu
koncentraciju.
Ostali znaci koji se često pojavljuju kod osoba sa
insulinskom rezistencijom uključuju:
povećanje
telesne težine naročito u predelu stomaka,
povišen
krvni pritisak,
visok
nivo holesterola,
neredovni
menstrualni ciklusi, pojava akni i pojačane maljavosti kod žena,
retinopatija
– oštećenje mrežnjače oka,
acanthosis
nigricans – hiperpigmentacija tj. tamnjenje kože na pregibima, poput vrata ili
ispod pazuha.
Gde je glavni
fokus u lečenju
insulinske rezistencije:
Birati namirnice tako da se izbegne jak
odgovor insulina (napraviti adekvatno glikemijsko opterećenje čime ćemo
uticati na lučenje insulina)
Aktivirati receptore da budu bolje
osetljivi na insulin (najbolje kroz fizičku aktivnost)
Bitno je naglasiti, da se insulinska
rezistencija u velikoj meri može kontrolisati ili doći do potpunog
izlečenja/nestanka ovog stanja.
Ukoliko vam je ovaj tekst bio zanimljiv i koristan, posetite Jovanin vebsajt nutridijabetes i pratite nas na društvenim mrežama.
U hotelu Envoy u Beogradu je u petak, 26.11. predstavljena publikacija “Mi i drugi” autorke Jelisavete Fotić, koja obrađuje temu borbe protiv diskriminacije i drugih oblika stigme kod dijabetesa. Ova publikacija predstavlja prvo izdavačko delo Dijabetološkog saveza Srbije, ali i pionirsko delo na ovu temu u Srbiji.
Prisutnima
je publikaciju pored autorke predstavila prof. dr Milana Ljubičić, vanredni
profesor na odeljenju za Sociologiju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u
Beogradu, Aleksandar Opačić, predsednik Dijabetološkog saveza Srbije dok je
događaj vodila Ana Stamenković, novinarka informativnog programa RTS-a. Pored
mnogobrojnih prijatelja, promociji su prisustvovale i prof. dr Mirjana Šumarac Dumanović, prof. dr
Aleksandra Jotić i doc dr Tanja Miličić,
endokrinolozi Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije.
Jelisaveta Fotić je rođena 1995. godine u Beogradu. Tip 1 dijabetes joj je dijagnostikovan 2000. godine. Od 7. do 19. godine se takmičila za plivački klub Partizan. Diplomirala je na odeljenju za Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a master rad odbranila na Centralnoevropskom univerzitetu u Beču i Budimpešti. Aktivistkinja je udruženja Plavi krug, kao i Dijabetološkog saveza Srbije. Svoju zemlju i savez je prvi put predstavila 2017. godine na Evropskom kampu za mlade lidere u Rumuniji. Ove godine je proglašena za svetskog mladog lidera u dijabetesu. Svoje diplomske i master radove je želela da podeli sa svim ljudima koji žive sa dijabetesom, ali i širim društvom, te je napisala knjigu “Mi i drugi. Borba potiv diskriminacije i drugih oblika stigmatizacije ljudi sa dijabetesom”.
Prenosimo vam Jelisavetin autorski tekst na temu stigme i dijabetesa, u okviru kog objašnjava čime se u knjizi bavi, zašto je to važno i koje su glavne poruke:
Kada sam upisala Sociologiju, nisam znala kojom temom ili temama bih želela uže da se bavim. Mislim da se tema koja priprada Sociologiji zdravlja i bolesti javila tek kada sam, tri godine kasnije, otišla na Evropski kamp za mlade lidere u organizaciji Međunarodne dijabetes federacije. Taj kamp je bio prekretnica u mom aktivističkom ali i sociološkom aspektu života.
Na predmetu sociološkog praktikuma, svaki student je u timu trebalo da osmisli istraživački projekat i sprovede pilot istraživanje. Drugarica i ja smo se odlučile za stigmu i dijabetes, iako o toj temi nismo znale mnogo. Ispalo je da je to potpuno netaknuta tema u Srbiji, dok naučnici na svetskoj sceni pridaju toj temi značaj, ali manjoj meri nego što ta tema zaslužuje. Pored toga, o stigmi i dijabetesu u gotovo 80% slučaja pišu medicinski doktori, dok ovaj manji procenat pripada društvenim naučnicima – sociolozima, psiholozima, antropolozima. To dovodi do toga da se jedna veoma značajna tema obrađuje na štur i površan način.
U ovoj knjizi, po prvi put se istovremeno koriste dubinski intervjui i upitnici – statistika, što znači da se istovremeno mapiraju iskustva koja judi sa dijabetesom imaju po pitanju stigme, ali se takođe ulazi i u dubinu problema – priča se o osećanjima, uticaju stigme, načinima borbe protiv nje. Takođe, iako koristim sociološki aparat u konstruisanju istraživanja, pišem jezikom koji je svakome razumljiv, jer moj cilj nije da knjigu pročita desetina naučnika, već svaka osoba sa dijabetesom koja to želi. Kroz celu knjigu pišem i o mojim ličnim primerima negativnih iskustava i pružanja otpora stigmi.
Osoba sa dijabetesom može da se prepozna u knjizi u primerima negativnih isustava koje navodim, ali i u načinima pružanja otpora u ovim situacijama. Osoba može da, ako do sada nije, prepozna i imenuje stigmatizujuće situacije u kojima se nalazi, i da stigmatizatorima direktno odgovori, pruži otpor, i na kraju edukuje ih. U knjizi mogu da se prepoznaju i ljudi koji nemaju dijabetes, ali su na neki način povezani sa nekm ko ima dijabetes. Te osobe mogu da upoznaju život iz perpsketive osobe sa dijabetesom, da razumeju naš život, nauče mnogo toga i razviju empatiju, koja nedostaje mnogima.
Knjiga treba da dovede do osnaživanja osoba sa dijabetesom koje je pročitaju. Da je ovakva knjiga postojala kada je meni dijabetes otkriven, i da su moji roditelji mogli da je pročitaju, sigurna sam da bi naučili mnogo toga i da bi se osećali manje usamljeno. U knjizi nisam samo pisala o negativnim situacijama i kako se protiv njih boriti, već tu pišu i gotovo sve informacije, kojima ja imam pristup i za koje znam, kao aktivistkinja. Mislim na zakone, uredbe, prava, mogućnosti i tako dalje. Sve to može da ulije samopouzdanje i učini da se osoba ne oseća kao da je sama na svetu i da je niko ne razume, ali i da je nauči svim socioekonomskim aspektima dijabetesa koje do sada nije znala. Meni je to ekstremno važno.
Pored toga, promenu koju ja želim da postignem knjigom jeste vezana za individualno pružanje otpora, ali i kolektivnu borbu koja osnažuje. Ako se mi sami ne borimo za bolji položaj u društvu, niko to neće uraditi u naše ime.
Smatram da knjiga ima više poruka. Najvažnija poruka je da su ljudi sa dijabetesom ljudi. Da oni nisu manje vredni, da nisu oštećeno dobro i da nisu nesposobni. Da su, i da treba da budu ravnopravni članovi porodice, da dijabetes nije validan razlog da se odbacuju kao prijatelji, romantični partneri ili poslovni ljudi. Ova poruka nije usmerena samo ka ljudima sa dijabetesom, već i ka svima koji sa nama dolaze u kontakt.
Druga poruka knjige je da niko nije sam, i da niko kroz negativne situacije i suočavanje sa njima ne mora da prolazi sam. Tu su udruženja i drugi ljudi sa dijabetesom, ali i porodica i prijatelji kao izvori podrške.
Na kraju, poslednja poruka je da treba da se suprotstavimo stigmi. Prvi put će, kao i svaki prvi put u svemu, biti težak, ali će takođe biti i najvredniji i najvažniji. Ja sam se prvi put direktno suprotstavila stigmatizaciji pre 8 godina, iako dijabetes imam 21 godinu, a vidite gde sam sada!
Svi koji su zainteresovani za knjigu, mogu je besplatno poručiti od autorke ili nekog od udruženja koja se nalaze pod pokroviteljstvom Dijabetološkog saveza Srbije.
Komplikacije dijabetesa mogu se podeliti na akutne i hronične,
s tim da akutne komplikacije nastaju u kratkom vremenu i mogu biti opasne po
život u trenutku njihove pojave, dok hronične komplikacije narušavaju zdravlje
i kvalitet života osobe u dužem periodu.
Godine nedijagnostikovanog dijabetesa ili loše
kontrolisanih nivoa glukoze u krvi uzrokuju niz hroničnih komplikacija u vaskularnom
sistemu. Promene mikrovaskularnog sistema su u pozadini tri najčešće i
najopasnije komplikacije: retinopatije, nefropatije i neuropatije. Bolest malih
krvnih sudova veoma otežava zarastanje kože, tako da se i sitne povrede mogu pretvoriti
u teške infekcije ili rane koje ne mogu da zarastu. Dijabetična retinopatija
može da dovede do slepila, nefropatija može dovesti do prestanka rada bubrega,
a neuropatija do uništavanja nerava i nervnih završetaka i do gubitka osećaja
dodira.
Akutne komplikacije najčešće uključuju laktatnu acidozu, odnosno prekomerno stvaranje mlečne kiseline u mišićima što može dovesti do nemogućnosti organizma da pravilno pretvara hranu u energiju. Još jedna akutna komplikacija je i dijabetička ketoacidoza – komplikacija koja se javlja usled prevelike proizvodnje kiselina u telu, snižava pH krvi i može izazvati opštu slabost, bolove u stomaku, prekomernu žeđ, ubrzano disanje, poremećaj svesti i „voćni“ zadah. Hiperosmolarna koma razvija se, po pravilu, kod starijih bolesnika sa dijabetesom tip 2 usled dehidratacije, diuretika, steroida ili drugih iscrpljujućih stanja pa dolazi do halucinacija, nejasnog govora, konvulzija i padanja u komu. Do hipoglikemijske kome dolazi kada je prenizak nivo glukoze u krvi – telo nastavlja da funkcioniše uprkos „izgladnjivanju“ ćelija do određenog nivoa kada se mozak „gasi“, jer ne može postići normalnu funkciju usled nedostatka glukoze.
Hipoglikemija je stanje organizma za koje je karakteristično izuzetno nizak nivo šećera (glukoze) u krvi koje može prouzrokovati simptome malaksalosti, opšte telesne slabosti, neuobičajenog ponašanja (često slično alkoholisanom stanju ili stanju pod uticajem opijata), zbunjenosti, snažnog umora, teškog disanja, pojačanog znojenja, drhtavice, gladi, razdražljivosti, blede kože i anksioznosti, ali izazvati i napade slične kao kod epilepsije, gubitak svesti, zamagljen vid i nemogućnost koncentracije na izvršavanje jednostavnih zadataka.
Hipoglikemija se može pojaviti nakon dugog perioda neunošenja hrane ili nakon obroka kada telo proizvodi više insulina nego što mu je potrebno. Ipak to nisu jedini mogući uzorci hipoglikemije, niti se ona isključivo pojavljuje kod osoba koje žive sa dijabetesom. Iako je mnogo ređa kod osoba koje nemaju dijabetes, može se pojaviti usled nuspojava određenih lekova, nakon preterane konzumacije alkohola kada se ugljenohidrati skladišteni u jetri istroše, kao posledica teških bolesti (npr. ciroza jetre, slabost bubrega, hepatitis i sl.) i kao posledica hormonalnih poremećaja hipofize ili nadbubrežnih žlezda.
Hipoglikemijski napadi mogu dovesti do kome, kao i do drugih komplikacija – zato je izuzetno važno reagovati što brže kako bi se izbegla trajna ili teška oštećenja mozga i ostalih sistemskih organa.
Hipoglikemijski napad rešava se podizanjem nivoa šećera (glukoze) u krvi, što se može postići na više načina koji zavise od stanja u kojem se osoba nalazi. Potrebno je odmah kontaktirati hitnu medicinsku službu kako bi profesionalni radnici mogli što pre stići i pružiti adekvatnu pomoć. U međuvremenu dok hitna medicinska pomoć ne stigne iako je osoba pri svesti i može gutati, pomoći će konzumiranje manjih namirnica bogatih šećerom – bomboni, kocke šećera, voćni sok, glukoza u tabletama ili čaša vode sa rastopljenom kašikom šećera. Ako osoba nije pri svesti, nikako se ne preporučuje hraniti je na silu jer može doći do gušenja. Važno je proveriti ima li osoba za koju sumnjate da ima hipoglikemijski napad dijabetes ili ne – osobe koje žive sa dijabetesom često su pripremljene za ovakve situacije te imaju karticu, oznaku ili neki drugi identifikator, kao i bombone, kocke šećera ili glukoze ili injekciju glukagona sa sobom. Glukagonske injekcije najčešće na spoljašnjem pakovanu imaju uputstvo za pravilno korišćenje, a praksa je da se injektira u nogu (kvadriceps) ili gluteus (mišić zadnjice).
Nakon primene bilo kog od načina pomoći važno je ostati sa osobom sve dok ne stigne hitna medicinska pomoć kako bi se izbegla mogućnost mogućih povreda i kako bi službenici hitne medicinske pomoći mogli dobiti što preciznije i detaljnije informacije o toku događaja i primieniti adekvatnu terapiju.
Dijabetes ili šećerna bolest (Diabetes mellitus) nastaje kao posledica smanjenog lučenja insulina iz pankreasa ili smanjene osetljivosti organa na delovanje insulina, zbog čega se nivo glukoze (šećera) u krvi povećava. Postoje dva osnovna oblika bolesti – dijabetes tip 1 i dijabetes tip 2.
Većina hrane koju jedemo procesom varenja se pretvara u jednostavnije supstance, a jedna od osnovnih supstanci koja se dobija je glukoza (šećer). Pankreas proizvodi insulin, hormon čija je specifična funkcija regulacija nivoa šećera u krvi. Insulin služi za pretvaranje glukoze u oblik koji može da uđe u ćelije gde se daljim procesima pretvara u energiju za telo. Višak glukoze se pomoću insulina skladišti u mišićima i u jetri, ali ako insulina nema ili je prisutan u nedovoljno visokim nivoima, glukoza ne može ući u ćelije, zadržava se u krvi, povećava nivo šećera u krvi i tako izaziva šećernu bolest (dijabetes).
Dijabetes tip 1 je genetska autoimuna bolest koja se najčešće javlja u detinjstvu i mlađoj životnoj dobi (zato je ranije nazivan i juvenilnim). Nastaje zbog autoimunog uništavanja β-ćelija koje luče insulin u tzv. Langerhansovim ostrvima gušterače. Uzrok dijabetesa tip 1 je genetski (sklonost određuju geni iz sistema glavnih antigena tkivne tolerancije) stoga nije preventabilan niti je posledica „nezdravog“ načina života. Drugim rečima, pankreas osoba koje žive sa dijabetesom tip 1 ne proizvodi insulin ili ne proizvodi dovoljne količine insulina pa se nivoi glukoze u krvi moraju regulisati na druge načine. Osobe koje žive sa dijabetesom svakodnevno moraju regulisati glukozu u krvi, a oblici regulacije najčešće uključuju:
Praćenje
nivoa glukoze u krvi
Redovno
vežbanje i održavanje zdrave telesne težine
Posebna
ishrana koja uključuje izbegavanje hrane bogate jednostavnim šećerima i hrane
sa zasićenim masnim kiselinama
Obavezno
svakodnevno uzimanje insulina
Za razliku od dijabetesa tip 1, dijabetes tip 2 je hronični
poremećaj koji se pretežno javlja kod odraslih, ali se zbog sve češće gojaznosti
počeo javljati i kod dece. Nastaje kao posledica smanjene osetljivosti organa i
tela na insulin ili kada pankreas prestane proizvoditi dovoljno insulina. Svi
uzroci nastanka dijabetesa tip 2 nisu poznati, ali neki od rizičnih faktora uključuju
prekomernu telesnu težinu, nizak nivo fizičke aktivnosti, pušenje i porodična anamneza
(genetske predispozicije). Za razliku od osoba sa dijabetesom tip 1, kod
trećine osoba sa dijabetesom tip 2 nivoi glukoze u krvi se mogu regulisati uz
dijetu i fizičku aktivnost bez uzimanja insulina, dok ostali često ne uzimaju
insulin direktno, već lekove kojima se stimulše izlučivanje preostalog insulina
ili lekove koji povećavaju osetljivost na insulin. Ipak to nije trajno rešenje,
jer jednom kada se prirodne zalihe insulina u pankreasu iscrpe, potrebno ga je nadoknaditi.
Regulacija glukoze u krvi za dijabetes tip 2 takođe uključuje doživotnu posvećenost
i:
Praćenje nivoa glukoze u krvi
Zdravu ishranu
Redovnu fizičku aktivnost
Terapiju insulinom i drugim lekovima, u zavisnosti od potreba organizma
DIJABETES TIP 1
Život sa dijabetesom tip 1 je kao konstantno balansiranje balona za vreme
svih svakodnevnih aktivnosti. Sa dijabetesom tip 1 i svim njegovim izazovima
svakodnevno živi 30.000 ljudi u Srbiji.
Održavanje optimalnih
nivoa glukoze u krvi je svakodnevni
izazov koji je nevidljiv osobama koje ne žive sa dijabetesom. Ova godina
(2021.) označava stotu godišnjicu od otkrića insulina, prekretnicu u životu
mnogih koji bez njega ne bi mogli živeti. Upravo zato želimo da razgovaramo o
dijabetesu tip 1, bolesti koja je često nevidljiva, kako bismo razumeli koji su
sve svakodnevni izazovi koje ona predstavlja.
Dijabetes tip 1 je hronična autoimuna bolest koja
onemogućava pankreas da proizvodi insulin. On obuhvata približno 5-10%
osoba sa dijabetesom pa, iako ne postoji lek za dijabetes tip 1, uz svakodnevni
unos insulina je moguće živeti normalan život. Insulin se u telo unosi na tri
načina: injekcijom, insulinskim penom ili insulinskom pumpom. Od dijabetesa tip
1 najčešće obolevaju deca, ali ga je moguće razviti i kasnije tokom života.
Prvi pokazatelji simptoma dijabetesa tip 1 su povećana
glad i žeđ, često mokrenje, osećaj umora, smanjenje telesne težine bez
specifičnih razloga i zamućen vid. Simptomi dijabetesa tip 1 razvijaju se brzo,
za nekoliko nedelja i meseci te, ako se na vreme ne krene sa insulinskom
terapijom, posledice za osobu su teške. Može se razviti dijabetička ketoacidoza
što može dovesti do smrti. Simptomi dijabetičke ketoacidoze su suva i „isprana“
koža, bol u stomaku, povraćanje, problemi sa disanjem, zbunjenost i gubitak
koncentracije, kao i voćni miris u zadahu. Za sada ne znamo šta uzrokuje
dijabetes tip 1, ali je moguće da je to posledica genetskih faktora, jer se
može pojaviti nasledno u porodici.
Dugoročno, osoba kojoj je dijagnostikovan
dijabetes tip 1 ima veću mogućnost da razvije komplikacije koje mogu uticati na
kardiovaskularni sistem, nervni sistem, ali i druge sisteme u organizmu, zato
su neki od njih opasni po život.
