Tag: dijabetes tip 2

U hotelu Envoy u Beogradu je u petak, 26.11. predstavljena publikacija “Mi i drugi” autorke Jelisavete Fotić, koja obrađuje temu borbe protiv diskriminacije i drugih oblika stigme kod dijabetesa. Ova publikacija predstavlja prvo izdavačko delo Dijabetološkog saveza Srbije, ali i pionirsko delo na ovu temu u Srbiji.

Prisutnima je publikaciju pored autorke predstavila prof. dr Milana Ljubičić, vanredni profesor na odeljenju za Sociologiju, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Aleksandar Opačić, predsednik Dijabetološkog saveza Srbije dok je događaj vodila Ana Stamenković, novinarka informativnog programa RTS-a. Pored mnogobrojnih prijatelja, promociji su prisustvovale i  prof. dr Mirjana Šumarac Dumanović, prof. dr Aleksandra Jotić  i doc dr Tanja Miličić, endokrinolozi Univerzitetskog Kliničkog centra Srbije. 

Jelisaveta Fotić je rođena 1995. godine u Beogradu. Tip 1 dijabetes joj je dijagnostikovan 2000. godine. Od 7. do 19. godine se takmičila za plivački klub Partizan. Diplomirala je na odeljenju za Sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a master rad odbranila na Centralnoevropskom univerzitetu u Beču i Budimpešti. Aktivistkinja je udruženja Plavi krug, kao i Dijabetološkog saveza Srbije. Svoju zemlju i savez je prvi put predstavila 2017. godine na Evropskom kampu za mlade lidere u Rumuniji. Ove godine je proglašena za svetskog mladog lidera u dijabetesu. Svoje diplomske i master radove je želela da podeli sa svim ljudima koji žive sa dijabetesom, ali i širim društvom, te je napisala knjigu “Mi i drugi. Borba potiv diskriminacije i drugih oblika stigmatizacije ljudi sa dijabetesom”.

Prenosimo vam Jelisavetin autorski tekst na temu stigme i dijabetesa, u okviru kog objašnjava čime se u knjizi bavi, zašto je to važno i koje su glavne poruke:

Kada sam upisala Sociologiju, nisam znala kojom temom ili temama bih želela uže da se bavim. Mislim da se tema koja priprada Sociologiji zdravlja i bolesti javila tek kada sam, tri godine kasnije, otišla na Evropski kamp za mlade lidere u organizaciji Međunarodne dijabetes federacije. Taj kamp je bio prekretnica u mom aktivističkom ali i sociološkom aspektu života.

Na predmetu sociološkog praktikuma, svaki student je u timu trebalo da osmisli istraživački projekat i sprovede pilot istraživanje. Drugarica i ja smo se odlučile za stigmu i dijabetes, iako o toj temi nismo znale mnogo. Ispalo je da je to potpuno netaknuta tema u Srbiji, dok naučnici na svetskoj sceni pridaju toj temi značaj, ali manjoj meri nego što ta tema zaslužuje. Pored toga, o stigmi i dijabetesu u gotovo 80% slučaja pišu medicinski doktori, dok ovaj manji procenat pripada društvenim naučnicima – sociolozima, psiholozima, antropolozima. To dovodi do toga da se jedna veoma značajna tema obrađuje na štur i površan način.

U ovoj knjizi, po prvi put se istovremeno koriste dubinski intervjui i upitnici – statistika, što znači da se istovremeno mapiraju iskustva koja judi sa dijabetesom imaju po pitanju stigme, ali se takođe ulazi i u dubinu problema – priča se o osećanjima, uticaju stigme, načinima borbe protiv nje. Takođe, iako koristim sociološki aparat u konstruisanju istraživanja, pišem jezikom koji je svakome razumljiv, jer moj cilj nije da knjigu pročita desetina naučnika, već svaka osoba sa dijabetesom koja to želi. Kroz celu knjigu pišem i o mojim ličnim primerima negativnih iskustava i pružanja otpora stigmi.

Osoba sa dijabetesom može da se prepozna u knjizi u primerima negativnih isustava koje navodim, ali i u načinima pružanja otpora u ovim situacijama. Osoba može da, ako do sada nije, prepozna i imenuje stigmatizujuće situacije u kojima se nalazi, i da stigmatizatorima direktno odgovori, pruži otpor, i na kraju edukuje ih. U knjizi mogu da se prepoznaju i ljudi koji nemaju dijabetes, ali su na neki način povezani sa nekm ko ima dijabetes. Te osobe mogu da upoznaju život iz perpsketive osobe sa dijabetesom, da razumeju naš život, nauče mnogo toga i razviju empatiju, koja nedostaje mnogima.

Knjiga treba da dovede do osnaživanja osoba sa dijabetesom koje je pročitaju. Da je ovakva knjiga postojala kada je meni dijabetes otkriven, i da su moji roditelji mogli da je pročitaju, sigurna sam da bi naučili mnogo toga i da bi se osećali manje usamljeno. U knjizi nisam samo pisala o negativnim situacijama i kako se protiv njih boriti, već tu pišu i gotovo sve informacije, kojima ja imam pristup i za koje znam, kao aktivistkinja. Mislim na zakone, uredbe, prava, mogućnosti i tako dalje. Sve to može da ulije samopouzdanje i učini da se osoba ne oseća kao da je sama na svetu i da je niko ne razume, ali i da je nauči svim socioekonomskim aspektima dijabetesa koje do sada nije znala. Meni je to ekstremno važno.

Pored toga, promenu koju ja želim da postignem knjigom jeste vezana za individualno pružanje otpora, ali i kolektivnu borbu koja osnažuje. Ako se mi sami ne borimo za bolji položaj u društvu, niko to neće uraditi u naše ime.

Smatram da knjiga ima više poruka. Najvažnija poruka je da su ljudi sa dijabetesom ljudi. Da oni nisu manje vredni, da nisu oštećeno dobro i da nisu nesposobni. Da su, i da treba da budu ravnopravni članovi porodice, da dijabetes nije validan razlog da se odbacuju kao prijatelji, romantični partneri ili poslovni ljudi. Ova poruka nije usmerena samo ka ljudima sa dijabetesom, već i ka svima koji sa nama dolaze u kontakt.

Druga poruka knjige je da niko nije sam, i da niko kroz negativne situacije i suočavanje sa njima ne mora da prolazi sam. Tu su udruženja i drugi ljudi sa dijabetesom, ali i porodica i prijatelji kao izvori podrške.

Na kraju, poslednja poruka je da treba da se suprotstavimo stigmi. Prvi put će, kao i svaki prvi put u svemu, biti težak, ali će takođe biti i najvredniji i najvažniji. Ja sam se prvi put direktno suprotstavila stigmatizaciji pre 8 godina, iako dijabetes imam 21 godinu, a vidite gde sam sada!

Svi koji su zainteresovani za knjigu, mogu je besplatno poručiti od autorke ili nekog od udruženja koja se nalaze pod pokroviteljstvom Dijabetološkog saveza Srbije.